Отварање изложбе „Лако је бити…“ Бојане Стаменковић

Изложбу ће отворити Марија Радош, историчарка уметности.
„Лако је бити…”
-Визуелно промишљање о јавном и приватном, у брдовитим и руралним деловима Балкана-
„Лако је бити мушкарац, а бити жена је тешко.” је реченица коју изговара Хајдар, једна од најстаријих Вирџина на простору северне Албаније, у документарном филму „Последње балканске Вирџине” у продукцији Vice Србија.

Појам Вирџина се у мом животу појављује крајем протеклог столећа, упознавањем са истоименим филмом редитеља Срђана Карановића, снимљеног 1991. у Југославији. Прича описује Стевана, младог наследника породице која је уклета због тога што има превише женске деце. Стевана сопствена породица осуђује да живи као дечак, иако је рођен(а) као девојчица. Његова породица заправо прати обичај „заклетих девица” („виргина” или „тобелија”) како би избегла осуду друштва због тога што има искључиво женско потомство. Различити су разлози постајања Вирџине, а случај Стевана из поменутог филма је само један од њих. Она може бити и из чисто личних побуда, у случају када младе девојке не поседују идентитет пола и рода са којим су рођене. Такође, има примера да из жалости за изгубљеним партнером жене остају заветоване Вирџине, док може бити и бекство од уговореног и нежељеног брака. Оне се тим чином заветују на вечно девичанство, што их одваја од категорије жене, не доводи у категорију мушкарца, али засигурно ствара могућност за трајно искључивање из обавезе жене. Статусом Вирџине, жене засигурно добијају слободу кретања у јавној области, а не приватној, скривеној области женског живота. У свим овом примерима анализирам патријархалну ситуацију у брдским руралним пределима балкана: северне Албаније, Косова и Црне Горе, за које се феноменологија Вирџина везује. Писани документи сведоче да је постојање феномена забележено од 1860. године, а у документарцу недавно снимљеном од продукције Vice, уочавамо да их има и даље, наравно у знатно мањем броју него пре, али да су засигурно најстарији трећи род европе.

Визуелни речник којим транспонујем овај феномен у ликовни говор се служи елементима који симболично приказују приватну и јавну област у животу једне жене/мушкарца/Вирџине. Заснован је на мотивима кршовитих предела Балкана, као симбол јавног, те слободног кретања једне особе. Као промишљање о начину живота у забаченим местима и патријархату који је у њима и даље присутан. Изабрани мотив изводим медијима који су традиционално везани за женске ручне радове и приватну сферу њеног живота: вез, шивење, батик фарбање текстила, декоративно осликавање тканина, игле и кухињске крпе. Тиме се ове две области преплићу, замућују и постављају упитим позиције рода и пола, које је у примеру Вирџине друштвено исконструисан.

( У овом тексту се служим информацијама пронађеним у научним радовима Сузане Милевски, Предрага Шарчевића и Марка Кокотеца; филмовима „Вирџина” Срђана Карановића и „Последње балканске Вирџине” Vice Србија ).


Бојана Стаменковић

Рођена 1986. у Чачку, а последње четири године живи и ради у Бечу. Визуелна уметница, кустоскиња, културна радница и активисткиња у пољу женских права. Након дужег боравка у невладином сектору српске независне културне сцене, тренутно студира и ради као културна менаџерка, у тиму пост-дипломског Мастер програма „ECM – educating/curating/management“ на Универзитету примењених уметности у Бечу.

Њену уметичку праксу већ две године заступа и презентује галерија „Schleifmühlgasse 12-14” у Бечу. Као кустоскиња добија 2018. године стипендију „Graduates” уметничке организације „das weisse haus” у Бечу, за позицију организаторке и кустоскиње у наведеном удружењу, а финансирану од стране „Phileas – A Fund for Contemporary Art”.
2012. године започиње уметничке докторске студије на Универзитету уметности у Београду, у класи професора Милете Продановића, са ужим интересовањем за феминистичке партиципативне пројекте у пољу визуелних уметности. Прилично интензивно искуство стиче на Летњој академији у Салзбургу 2009. године, са предавањима у пољима перформанса и видео арта, у оквиру радионице инсталације-медији-перформанса класе проф. Гулсун Карамустафа, стипендирано од стране КултурКонтакт-а из Аустрије. Две године касније учествује у фотографској радионици уметнице Еве Шлегел у оквиру Летње академије у Траункирхену, такође као стипендисткиња програма.

2011. године дипломира на Факултету Ликовних уметности у Београду, на одсеку за сликарство. Исте године заједно са колегиницом Јеленом Фужинато (БиХ, Берлин) оснива уметничку групу „Rouge” у којој испитују проблеме пола, статус жена, идентитета и поље миграције рада. У својој уметничкој пракси учествовала на преко 60 изложби на територији Европе и имала 11 самосталних изложби у Србији.

Самосталне изложбе:
2016. Испод површине?!, У10 Београд
2013. Може ли жена створити велико дело, Културни центар Град, Пројекат „Огледало“ Реконструкција женски фонд, Београд
2013. Гозба за велико дело-превођење апсурдне динамике у уметничку акцију, Културни центар Пожега
2012. Може ли жена да створи велико дело, Дом културе Чачак
2012. Група Rouge, Галерија савремене уметности Ниш
2012. Може ли жена да створи велико дело/Непотребно, Магацин у Краљевића Марка, Београд
2012. Потреба непотребног, Галерија Савремене уметности Смедерево
2012. Жена и свет, Културни центар Рибница, Краљево
2011. Група Rouge, Галерија Двориште, Панчево
2011. Свесна, Савремена Галерија, Зрењанин
2009. Загрљај, Галерија Владислав Маржик , Краљево

http://skckg.com/...