БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ

Бајка о мртвој царевој кћери
НИКОЛАЈ КОЉАДА

Режија Бошко Димитријевић

УЛОГЕ

РИМА Сања Матејић
МАСКСИМА Ненад Вулевић
ВИТАЛИЈ Душан Станикић
НИНА Ана Тодоровић Диало

Кољадин театар је огледало одважно да одрази карактеристичну тежњу ка стварности која одбацује сваку стилизацију и све духовне чиниоце. Он свет чулних појава схвата као свет са становишта природних појава: наслеђа, средине, историјске ситуације. Његов метод експеримента доводи инстикте, навике и понашања ликова попут класификација из природних наука. „Уметност је део природе виђен кроз нечији темперамент“. Једна еволуција људске судбине у веку преврата и „коначних одлука“. Кољадино уточиште у свету натурализма, вишеструко је жестоко и болно. Без клишеа он доводи своје ликове до ивице самоубилачких тенденција дозвољавајући да се претопе из хладне и сурове реалности у шизофрени искривљени свет мртвозваника који постоје само дати у одређеном натприродном свету бола, разочарења и отпадништва. Он тај свет без озарења људске доброте види као тамничење ружно, прљаво и зло довођење у стање сурове реалности која заблиста у бајку. „Када читалац узме у руку ову драму, чија је радња смештена у прљаво ветеринарско одељење за прекраћивање мука осакаћеним домаћим мезимцима и несрећно ружној Рими, мора да се запита како ће драмски писац успети да се узнесе до бајке“. Тужна бајка Риме, Нине, Максима и Виталија зида своју грађевину на антрополошком злу у човеку, колективном искуству које из ковитлаца Октобра води ка људској тежњи ка лепом, добром и паметном кроз ово бајковито позоришно штиво које нам у једном даху предаје сву горчину и загађеност људске душе да би је довело кроз тегобне тренутке у стање којим се уздиже до неба и звезда без премца.