БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

Башта сљезове боје
БРАНКО ЋОПИЋ

Режија Марко Мисирача

УЛОГЕ

ВЕЛИКИ БРАНКО Милош Крстовић
МАЛИ БРАНКО Никола Пејковић
ДЈЕД РАДЕ Миодраг Пејковић
САМАРЏИЈА ПЕТРАК Саша Пилиповић
ЛОПОВ САВАТИЈЕ Милић Јовановић
МАЈКА СОЈА Ана Тодоровић Диало
СТРИЦ НИЏО Ненад Вулевић
УЧИТЕЉИЦА Сања Матејић
НАРЕДНИК МУНИЖАБА Александар Милојевић
ЖАНДАР Младен Кнежевић

Уводећи нас у „Башту сљезове боје“, једну од својих најлепших збирки прича из раног детињства, својеврсну поему о „изгубљеном рају“ у који је вечито тежио да се врати, међу свог дједа Раду, стрица Ниџу, мајку Соју, самарџију Петрака и остале „добре људе и свете бојовнике“, Бранко Ћопић нас је, кроз писмо свом мртвом пријатељу Зији Диздаревићу, књижевнику убијеном 1942. године у логору Јасеновац, упозорио на „црне коње и црне коњанике, ноћне и дневне вампире“ који се умножавају по свету док он, пре него га одведу, жури да исприча „златну бајку о људима, добрим старцима и занесеним дјечацима“ чије су му семе посејали у срце још у детињству.
У времену када су црни коњи и црни коњаници већ увелико ту и када апокалиптична неман у облику тероризма, новог светског рата, фашизма у малом и великом или неолибералног капитализма прети да ће уништити све оно духовно и хумано у људској јединки, верујем да враћање у свет „добрих стараца и занесених дјечака“ под митском планином Грмечом може да нас бар мало подсети на праве људске вредности и помогне нам да сачувамо себе и своје најближе од надолазећег зла које је Бранко Ћопић предосећао али исто тако и веровао „да још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.
Марко Мисирача