РЕВИЗОР

Ревизор
НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ

Режија Јана Маричић

УЛОГЕ
АНТОН АНТОНОВИЧ СКВОЗНИК ДМУХАНОВСКИ градоначелник Милош Крстовић
АНА АНДРЕЈЕВНА, његова супруга Јасмина Димитријевић
МАРИЈА АНТОНОВНА, његова ћерка Марија Ракочевић
ЛУКА ЛУКИЧ ХЛОПОВ, школски надзорник Саша Пилиповић
АМОС ФЈОДОРОВИЧ ЉАПКИН-ТЈАПКИН, судија Душан Станикић
АРТЕМИЈЕ ФИЛИПОВИЧ ЗЕМЉАНИКА, управник добротворних институција Иван Видосављевић
ИВАН КУЗМИЧ ШПЕКИН, поштар Ненад Вулевић
ПЕТРА ИВАНОВНА ДОПЧИНСКА, службеница Сања Матејић
ПЕТРА ИВАНОВНА БОПЧИНСКА, службеница Мина Стојковић
ИВАН АЛЕКСАНДРОВИЧ ХЉЕСТАКОВ, чиновник из Петрограда Никола Милојевић
ОСИП, његов ортак Чедомир Штајн
ХРИСТИЈАН ИВАНОВИЧ ХИБНЕР, срески лекар Младен Кнежевић
СОБАРИЦА У МОТЕЛУ Катарина Јанковић
ПОЛИЦАЈЦИ Богдан Милојевић, Аврам Цветковић

У времену карантина, дистанце, сурових и изненадних смрти, једина изолација која подупире човеково бледо осећање смисла, јесте она у којој се креира, па још и у заједништву. Три и по месеца је трајао процес рада на овој представи, са повременим прекидима и непрестаном стрепњом. Но, _бити близу_ , свакодневно, са петнаест глумаца и скоро још толико сарадника, утеха је какву само театар може да пружи. Из пробе у пробу (јер наши дани и време уопште се мере пробама) стварност је постајала све мања, као далеки свет који измиче пред стварањем новог. Тај „нови свет” је свет Совјетског Савеза с почетка осамдесетих година двадесетог века, у којем ауторитарност и бирократија иду руку под руку тако чврсто, чвршће од сваке цигле оног зида који ће пасти коју годину касније. Зато и данас бирократски апарат почива на страху, а испољава се кроз корупцију, баш како је својствено људима одувек, па и у време Царске Русије. Смешно је колико и горко, то што је човек увек исти.
А можда је баш то доказ да је вечан, да ће све друго проћи, па тако и ова пошаст напољу. Хвала свима којима је позориште више од „затвореног простора” и који се, седећи у публици у сали не плаше ничега сем, евентуално, истине.
Јана Маричић