Отварање изложбе „МОЖДА ЋЕ СЕ ЈЕДНОМ ВИДЕТИ КОЛИКО САМ ВОЛЕО СВОЈУ ЗЕМЉУ И СВОЈ НАРОД Зарија Д. Вукићевић – професор, библиотекар, књижевник, преводилац и дипломата”

По пројекту који је финансијски подржан од стране Министарства културе на Галерији Библиотеке биће отворена изложба МОЖДА ЋЕ СЕ ЈЕДНОМ ВИДЕТИ КОЛИКО САМ ВОЛЕО СВОЈУ ЗЕМЉУ И СВОЈ НАРОД – Зарија Д. Вукићевић – професор, библиотекар, књижевник, преводилац и дипломата, чији су аутори Гордана Вучковић, Јасмина Марковић и Миркок Демић.

Зарија Д. Вукићевић, професор, књижевник, преводилац, библиотекар, публициста, политичар и дипломата, рођен је 1898. године у Ваљеву, где jе његов отац био председник Првостепеног суда. Породица Вукићевић је пореклом из села Светлић. Сплетом политичких околности које су често одређивале судбине генерација Вукићевића, отац Драгутин се врло брзо вратио у Крагујевац, такође на место председника суда. Зарија је, како је сам волео да истакне, понајвише био Крагујевчанин – у Крагујевцу се школовао, провео детињство и најлепше момачке дане, из њега се, као ђак добровољац, прикључио Шумадијској дивизији, са којом је преживео повлачење преко Албаније. Спас је нашао на Крфу, а затим као и други српски младићи у Марсељу и, на крају, у Великој Британији где је наставио ратом прекинуто школовање. Образовање на елитном европском Универзитету у Кембриџу одредило је његов професионални пут, док су му знање језика и комуникативност отвoрили многа врата.
Напустио је Кембриџ крајем 1919. године. По повратку у Београд 1920. године, Зарија Д. Вукићевић се запослио као банкарски чиновник у Енглеској трговачкој банци. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду са највишом оценом: А – енглески језик и књижевност и Б – југословенску књижевност, јуна месеца 1923. По положеном дипломском испиту провео је шест месеци на Универзитету у Женеви, где је спремао докторску дисертацију Shakespeare‘s tragic conception . Вратио се у Крагујевац где је као суплент, касније професор, предавао у Мушкој гимназији (1924–1933), био библиотекар и у два наврата управник Народне библиотеке. Конкурисао је и положио све потребне испите за место „у Интелектуалној кооперацији у Лиги народа у Женеви... и био изабран”, али не и постављен јер је уласком Немачке у Лигу, то место њој додељено. У Министарство иностраних послова прешао је 1933, где је прво радио у архиви, а затим 1934–1937. као секретар и начелник Kраљевске канцеларије. Године 1938. прешао је у Културни одсек Централног пресбироа при Председништву владе, а од краја 1939. до 27. марта 1941. био је генерални секретар и шеф Административног одсека у Централном пресбироу. За начелника Дворске канцеларије постављен је 27. марта 1941. године. У току рата је два пута хапшен. „Први пут” је пензионисан 1941 (решење је укинуто одлуком АВНОЈ-а). После Другог светског рата, од 1. маја 1945. до ликвидације Министарства, био је ангажован као хонорарни чиновник при Министарству информисања, референт за енглески језик и уредник поверљивог билтена. Убрзо је био пребачен у Министарство иностраних послова и коначно пензионисан 1946. године. Неколико година по одласку у пензију, преселио се у Опатију, где је са супругом Зором живео до своје смрти, 1978. годинe.
Зарија Д. Вукићевић је још за живота размишљао где и коме да остави своју богату рукописну оставштину. Преговори са Народном библиотеком Србије нису се кретали у смеру како је он желео, па је одлучио да рукописе и богату некњижну грађу завешта Народној библиотеци у Крагујевцу, утолико пре што се на њеном челу налазио Заријин дугогодишњи пријатељ Мирослав Чомић. Први део легата послала је супруга Зора одмах након Заријине смрти, а други део Невенка, дугогодишња комшиница и пријатељ Вукићевића из виле „Piedimonte”, улица Маршала Тита 229, Опатија.
Сахрањен је у породичној гробници, на Варошком гробљу у Крагујевцу.
Иако је понајвише био Крагујевчанин, о њему крагујевачка јавност не зна много. Пројектом (изложба, каталог и монографска публикација На двору Карађорђевића), који је подржало Министарство културе и информисања, библиотекари Народне библиотеке „Вук Караџић“ се на професионалан начин одужују Зарији Д. Вукићевићу и враћају га на место у културној историји града, које му и припада.