Изложба Салона антиратне карикатуре "Крагујевац 2019"

Право на мир, слободу и срећу
Српско историјско памћење наводи да су људи које су рат, прогон, зулум, велике епидемије или неке друге недаће натерали да напусте свој дом и огњиште, са собом обавезно поносили кућни басамак, степеник пред улазним вратима, као памћење и могући темељ новог дома.

Фахрудин Дост Мохамад из Ирана на леђа бескућника, коме су бомбе разориле кућу, на карикатури приспелој за 20. Међународни салон антиратне карикатуре „Крагујевац 2019“, натоварио је, уз мали коферчић у рукама, велики прозор са делом разбијених окаца. А у том прозору, иза огарављених стакала, обрис женског лика. Тај лик је уствари главни пртљаг његовог сећања, то је оно за чим ће трагати и са чим ће покушати да нађе смисао даљег живота у безнађу које га је снашло. Трагична поетика ове карикатуре, која је по одлуци жирија завредела Награду града Караре, исписује у неколико слика сву апсурдност и трагику рата.
Сличне кулисе онима са ове карикатуре су и на победничкој, коју је жири као најбољу одабрао пуним јединством. Шта је у њој превладало? Нада! На њој шпански карикатуриста Мануел Ариага црта последице бомбардовања, али из рушевина ратних разарања, кроз скицу претеклог човека и претеклог клавира, извире неуништиви тон музике као симбола лепшег лица човека и човечанства.
Кинез Ли Ксијаојанг верује у победу разума, па са носача авиона разбацује авионе а палубу претвара у плодно поље. И војник са рањеном руком, на раду Андреа Пекија из Италије, верује да може свој инвалидитет да преточи пред будућим генерацијама у симболе мира, а Нусрет Смаилагић из Немачке, пореклом очигледно из ових крајева, би, као сваки архитекта градитељког духа, да од тенкова и њихових цеви направи ветропарк за производњу електричне енергије.
Неколико карикатуриста је у својим радовима оптимистички, рекло би се и утопистички, дало назнаке могућег преиспитивања креатора ратова и страдања. Једну такву приложио је Хусеин Чакмак са Кипра, на којој војник пушком „преслишава“ своју луду главу, а на другој испирање савести се обавља кроз прање главе у веш-машини. А Ред Калил из Сирије, неспорно упућен у тему, јасно поручује да у рату нема ни победника ни побеђених, једноставним цртежом, на коме су прсти подигнути у знак победе и сами сагорели од своје препотентне вере у моћ силе.
Упркос овом страдалном свету, на радовима приспелим за Салон заискри и чист виц, обасја нас са њих искрен осмех, попут оних Мајида Амина и Константина Павела. Први слика баку која је, гледајући параду војника кроз прозор кухиње, за сваки случај за кецељу заденула пиштољ, а други црта пастира који храбро и са вером у своје право, штапом растерује војнике који су убили једну овцу из његовог стада.
Покретачи, организатори и партнери Салона, Град Крагујевац, шест његових градова пријатеља и Међународна асоцијација градова весника мира и сви његови пријатељи, који помажу да он буде успешан, препознат и афирмисан у свету, могу бити поносни да ни по двадесети пут није истрошена имагинација карикатуриста да на нов начин осуде рат и све несреће овог света, насликају њихову трагику и апсурдност и покажу да је бољи свет не само потребан већ и могућ. Понос подржава и чињеница да је за овај јубиларни, двадесети бијенале стигао рекордан број радова, рекордног броја аутора из рекордног броја држава из читавог света.
Оно што посебно боји овогодишњи одзив аутора је чињеница да су неки међу њима из самих жаришта данашњих ратова и страдања, попут Сирије, Судана, Мjанмара, Етиопије... Али мало је данас локација на свету у којима влада мир, онај коме тежи већина људи. Тероризам, миграције, природне непогоде, економски сукоби великих размера, радно-социјална угроженост милиона, апокалиптична војна надметања, пожари, еколошке катастрофе, политичке борбе које и у најразвијенијим и наизглед најмирнијим државама често излазе из парламената и дебатних клубова на улице и тргове, чине свет веома узбурканом сценом којом се ваљају претње по мир и безбедност читаве планете и већине обичних људи. То препознају и карикатуристи и покушавају својом бритком сатиром да изразе протест против свих који својом осионом силом, својим чињењем или нечињењем, живот чине несигурним.
Показује се да је Салон постао место окупљања свих који препознају страдања, несреће и укупне проблеме данашњег света. Он је постао универзална опомена за сваку претњу по достојанствен људски живот. Сећање на крагујевачки злочин од пре седамдесет и осам година, кроз овај Салон, претворило се у парадигму протеста против свих моћника и сваке силе и у снажан захтев за право обичног човека на мир, слободу и срећу.
Отуда, ваљда, и његова успешна дуговечност!

Миодраг СТОЈИЛОВИЋ