Представљање књиге песама Калфин калфа

У свом пјесничком опусу, који није мали, Шабан Шаренкапић рефлектује нешто што се ни у савременом свијету ни у овом нашем, балканском, измученом па можда стога посебиченом, више не помиње: доброту и солидарност. Он велики број својих пјесама посвећује онима до којих му је стало, често и писцима и списатељицама с којима суосјећа у несрећи и животним недаћама – и та нам поезија зато носи свјетло из даљина.

Тешко на срце падају његове поједине пјесме, али изговорене су ријечима од разумијевања, топлине и солидарности: са старицама, с несретним женама, са ненама, са дјецом и старцима. У својим пјесмама записивач постоји да би посматрао и откидао од заборава нека друга времена и људе, што је посвему супротно хектичном савременом свијету који га окружује. Пјесник не одустаје од свога стола, цигаре, приче и сусрета с људима. Изнад једне своје ФБ фотографије, карактеристичне, за столом са кафом и цигаретом, Шабан Шаренкапић записује: „Не ваља опет кахву пити сам. А наручио сам двије, грке. Дако неко наиђе и заслади ми их.“ Ето, то је „бездомовник пјесник и мањинац“ који с једнога, свога, јединственог мјеста (у књижевности и животу) види више него многи којима није дато да виде душиним очима.
Ферида Дураковић
Шабан Шаренкапић рођен је 1956. године у Новом Пазару. Оснивач је „Културног центра ДамаД“, покретач књижевног часописа „Мак“ и магазина „Хас“.

Oбјављене књиге:
Кућна нега, 1987. Учена вода, 1990. Империја хлеба, 1993. Земна снага, 1997. Стамболска спрема, 1997. Меморијалне плоче, 2002. Лирика мањинства, 2005. Матерњи гето, 2005. Изабране пјесме, 2006. Земна оставштина, 2007. Црвене куће, 2014. Књиге прозе: Буквица, 2000. Пазарска трилогија, 2005. Мазија, награда “Ћамил Сијарић” за најбољи роман 2009.